Прва насеља
Прво насеље је највероватније постојало у бронзаном добу (пронађен је врх бронзаног копља, делови бакарне керамике), али нема поузданог доказа да је било стално насеље. IV век – долазак Хуна (веровало се да се престоница хуског вође Атиле налазила негде између данашњег Сегедина и Накова) – доказ 1799. у Сенмикулашу (Сен Николау
Маре) у данашњој Румунији пронађено је тзв. Атилино благо (12 кг) у винограду грофа Кристифора Наке. У VI веку – овде су боравили Гепиди, Авари (каган Бојан), Бугари, а у току Велике сеобе народа долазе Словени (Северини или Склави) и коначно у X веку – долазе Мађари – они оснивају село Фазекаш (село имало и цркву), које убрзо нестаје.
Средњи и нови век
На месту данашњег Накова налазило се село мађарских јобађа (кметова, тј. зависних сељака) које носи назив Сзőллőс (Селеш или Селуш). О пореклу имена села постоје три верзије: по томе што је око села било пуно винограда, по ветровима који дувају с пролећа и по словенској речи селиште.
Први власник имања био је подбан Мачве Харачи Ласло, а касније посед прелази у руке породице Чако. Почетком XVI века мађарски кметови напуштају село због доласка Турака, након чега је село опустело. Забележено је да је половином XVI века кроз село два пута пролазила војска Мехмед – паше Соколовића, а такође је забележено да је кроз село пролазио Царски друм од Будима до Темишвара. 1582 год. српски калуђери су забележили да у Селешу живи 6 српских породица који се баве сточарством (касније су сви напустили село). После склапања Карловачког мира 1699. године, село је припало Турској (Темишварски пашалук). Од 1739. год. граница између Турске и Аустрије је на Сави и Дунаву (оснива се Тамишка бановина, од које је настаје реч Банат за ову покрајину).
Наково од колонизације Немаца до 1918. године
Аустријски цар
Карло VI управу над Банатом даје коњичком генералу грофу Клаудију Мерсију, који
је исушивао мочваре, градио путеве и направио план да Банат колонизује
становништвом из Немачке. У ту сврху је направио и мапу Баната, али на њој нема
места Селуш, што указује да оно не постоји у то време. 1743. год. пустару Селуш
са околином купује Хец Јакоб. Након њега село често мења власнике, све док овај
посед најпре закупљују, а 1782. године и откупљују од владе у Бечу за 125 000
златника, браћа Кристифор (Христифор) и Кирил (Ћирил) Нако. Посед има 625 000
јутара и место Сенмикулаш (Сан Николау Маре) у којем су браћа Нако (пореклом
Грци) и живели. 1784. године браћа су добила и племићку титулу – гроф.
У каснијем спору
између браће село Селуш припало је Кристифору Накоу. Он је да би обезбедио радну
снагу за своје имање 1784. год. довео и населио Мађаре у село (саградио је 50
кућа), а наредне 1785. године мења име селу у Накофалва (Накосело).
Друга колонизација
1790. године била је друга колонизација села – у село долази 176 немачких породица са 706 чланова породица. У то време село је правилно ушорено са широким и правим улицама,у центру села је био трг,а на тргу Општинска кућа (данас угао Главне и улице Миладина Зорића Гараче.). У тој згради је био стан за учитеља и свештеника, као и школа и парохијски дом.
Гроф Нако је колонистима давао у закуп најчешће 1 сесију (32 јутра), а било је случајева да је давао више, али и мање. Такође сваком колонисти способном за рад обезбедио 4 крајцера на дан, соли за годину дана и бесплатан грађевински материјал за градњу куће. Према попису из 1793. год. у селу живи 1054. становника (кнез је био Николас Брукнер). 1836. становници су откупили око 4000 јутара земље грофа Нака (ово је веома значајно за развој села, јер су сељаци сад обрађивали своју земљу), па се и село убрзао развијало – развија се занатство, подиже се моторни млин и повећава природни прираштај. У то време велепоседник је Јован пл. ( племенити) Нако (1814-1889), који помаже и просветне и културне акције, а наводи се и као други, (иза грофа Саве Текелије који се сматра првим оснивачем) оснивач Матице Српске. 1799. отворена је школа – први учитељ звао се Михајло Витерберг. 1897. у село долази први лекар – др. Флис. 1898. подигнута је пруга Велика Кикинда – Накофалва. Струја је у село (и околину) уведена 1906. много раније него у другим местима – село тада има и уличну расвету на раскрсницама. 1902. Милева Нако, ћерка Јована Нака подиже женски манастир са шсторазредном женском основном школом. Према попису из 1911. године село има 538 кућа и 2834 становника,све немачке националности). У првом светском рату становници села су се углавном борили на Источном фронту, против царске Русије.
Наково од 1918. до 1944. године
28. априла 1922 године село званично мења име у Наково. 1924. село је припало новоформираном срезу Велика Кикинда. Школска зграда је подигнута 1936 године. Доласком Хитлера на власт у Немачкој у селу се оснива Хитлерјугенд (Хитлерова омладина), као и друге фашистичке организације. Након напада Немачке на Југославију, Наковчани 14 априла 1941. свечано дочекују немачку војску. Они који су били способни за војну службу, служили су војску на Источном фронту или у дивизији ПРИНЦ ЕУГЕН која се борила против партизана у Југославији. 1943 године Немци званично мењају име села у Накодорф (Накодорф). У лето 1944. велики број становника бежи из села заједно са немачком војском бојећи се освете. Село је званично ослобођено 5. октобра 1944. Почетком 1945. године формирана је комисија за дочек бораца колониста 27. септембра 1945. године у Наково стиже прва група од 450 колониста, већином из Босанског Грахова. 15. октобра 1945. стиже друга група колониста (30 домаћинстава) из Босанског Петровца, Бања Луке, Кључа, Приједора, Мркоњић града… Последња група колониста стиже 5. јануара 1946. (50 породица) већином из Бихаћа и Дрвара.